Пребачено са локације Канцеларија СУРБИТА: Духовни затвор
....
Италија се хлади од словенских ветрова...
МАГЛА. МАХОВИНА. ШУМА.ХИПЕРБОРЕЈСКА
„...Дотле, ја нисам баш нарочито волео маховину шума.
Чинила ми се нека врста паразита, као што их има и у људском животу, на човеку, који има судбину храста. У поларним пределима, међутим, тундра је била лепша од најлепшег ћилима, а била је прострта меко, пред човека, у свим поларним заливима.
И, не јавља се та лепота наше земље, тек у близини Пола. Та лепота ледена, мирних, чистих, огледала, у ком се види нека друга, хиперборејска, лепота, нашег света, јавља се већ у северним земљама Данске, Норвешке, Шведске.
А јавља се у тамошњим људима, чудног, бледог, плавог, ока. Једини ужас, у том свету, остаје: магла.
Страшна магла, коју су запазили сви путописци, у тим крајевима, а која је изненадна, непрозирна, страшна, а јача, бар привремено, од сваког, брода, човека, путника, па и Сунца....
Милош Црњански КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА II, Београд, 1966, поглавље Кућа која се не миче на ветру, стр. 276.
Та Кућа која се не миче на ветру, то је кућа, коју су пронашли на леду - после 300 година - тамо у Хипербореји. Триста година после Баренцове смрти у Хипербореји - пише Црњански (стр. 285) - "наишли су на остатке те Баренцове експедиције. Наишли су на ту Баренцову кућу тамо, која је још стајала на ветру и није се ни мицала на ветру. Кад су у њу ушли, нашли су, недодирнуте ствари, Баренцове: зидни сат, који је био стао, и лежао остављен, међу неким сандуцима, у којима је било оружја..."
Упркос тим страшним маглама, маховини, леду, смртима, катастрофама, Црњански својим опонентима у Италији, пред други светски рат, понавља да су и други "у Хипербореју ишли, и желели да оду, кад су у Италију дошли - не само ја. Многи ће дакле, и после мене, желети да оду тамо, па ће тамо и отићи. Сви смо ми, са поларним пределима и поларним Сунцем у вези" (стр. 283).
Читао сам Црњанскову књигу ноћу у Хипербореји, и тамо на Лапланду, у хотелу. И по повратку, испред Гетеборга.
Црњански ће, помишљао сам читајући Перунове веде и пишчев извештај о Хиперборејцима - бити временом све интересантнији. Чак и кад се чини да је смешан својим савременицима причањима и сећањима везаним за Хипербореју. И данас има оних који ће га питати, као онај талијански писац књиге о папи - зар су и мамути у леду, и ренесанса и Микеланђело у вези са поларним авантуристима и истраживачима? Прочитајте Црњансков одговор. Одговор је потврдан.... Црњански подсећа тог писца књиге о папи и на географске карте из пређашњих векова; то тражење старих географских карти није био ескапизам једног буржуја, дипломатски хоби. "Тражим просто везе између мог живота у прошлости и тих поларних предела (стр. 277). Тражим везе која је моја земља имала у свету, са тим, туђим, далеким местима на старим географским картама. Осећам да ни то није без смисла..." Наводи како је дуго буљио једне ноћи - пре поласка у Венецију, где је ишао да дочека своју жену - кроз лупе увеличавајућег стакла, у карту једне космографије Петра Апијана. Из године 1551. На тој карти је видљив, јасно, Рт добре наде. Пише: Bona Spes.
Али има и натпис: Servia."
Што га то толико радује? Каквог то смисла има данас, тј. 1940. године у Риму?
Дабогме да нема, каже Црњански, и додаје: "али мени је радост да је и Данте знао за хладне ветруштине, који дувају са Севера и хладе Италију. Каже да се Италија хлади од словенских ветрова... Данте каже да се гребени планина у Италији смрзавају од наших олуја.. Снег се од тих олуја смрзава на гранама, у талијанским шумама..." итд.
Гледам у маглу, хиперборејску, шума бреза ми је испред носа. То се дешава, кад темепратуре расту, овде у хиперборејским пределима. Дижу се магле и наступа нека невиделица, од које човеку може да се најежи кожа. Како ли је овде било пре 1900, и још коју деценију пре, кад није било електричног осветљења? У данима страшне магле? Понекад, све чешће, шетајући ободом једне шведске варошице, наравно, са батином или штапом од храстовине овдашње, које су влага и дуге околности препарирале, чак и после 22 часа, понекад зачујем како у шуми крај пута затутњи топот ирваса, који је туда натрчао... Али, мене маховина не плаши, она је на брестовима, овде мека и подебља, смирујућа; али су сутони, или сам дан, у зимским месецима прекратки. Депримирајући... Црњански је у праву кад се супроставља Италијанима, и модернима, понављајући да су Словени били у поларним пределима, то зна Вергилије (за Ските), али та прича о томе, није довољно присутна код потомака Словена или Срба.
Код Црњанског она се провлачи кроз обе свеске о Хиперборејцима. Црњански се, и при крају друге свеске о Хиперборејцима, чак и у сну, овако брани од пецкања оног писца књиге о папи када се чуди да није и оно што Гете каже (да се осећао као да је дошао кући - када је стигао у Италију) сместио у Хипербореју?
"Није потребно, кажем у сну, са осмехом. Гете додаје сам, да се ту осећа, као да се ту родио, и као да се у Италију вратио, са једног пута до Гренланда, где је био да китове лови" (стр.283)
ПОСЛЕДЊЕ СТРАНИЦЕ ИЗ СВЕСКЕ "323"
Петак, 10. октобар 97. - 3:25 ч.
...Сањао Шљивицу, њиву; уврат. Бандеру; дрво; утичнице. Мајданпечанин кључ од викендице дао Кос.; можда ће они да је купе?
Планови, планови, планови. Јабланови, јабланови, јабланови. Књижевне вечери, промоције; улога промотера. Плаћеника. Бирократа.
АРХИВ У ОСНИВАЊУ,1-4.
Реално - крајем 1998. - Јејтсова песма "Острво Инисфри" - чиста чежња! Есеј о тој песми.
Буђења - археологија романа (о Рајковићевој књизи).
6: 42. Вране... Све помисли, током дана и ноћи, које пролећу кроз главу, као вране...
Намештање књижевних награда.
Вране, као у шуми. Свитање.
**
Субота, 11. 10. 97. - 9:45 ч.
Преспавао код.... Кујна - која прокишњава! Опадало је лишће док сам са В. пио кафу у дворишту око 21 ч. Јутрос - затрпано лишћем (двориште). Крај михољског лета. Mој млађи син скувао млеко. Сачекао ме на вратима. Прелистао "Политику" у аутобусу 56Е. Андрићева награда додељена Р.Б.М. Жири ... Бирократски, официјелни. "Литургија" у излогу књижаре МС, Студ. трг.
Бара, Жабокречина. Пливају - жабе. Крекетуше. И штуке...
10:45. Сипи киша...
______________________________
Јесен и духовни затвор - тим редовима се завршава то што сам записивао пре двадесет година, у Београду. Случајно сам ову свеску - поновићу још једном - понео са собом на далеки север (Шведска). На њеним страницама је сачувано, од прве до последње сведочанство о књижевном амбијенту, који је био то што сам узгред и записао: Бара, Жабокречина. Пливају - жабе. Крекетуше. И штуке...У најдословнијем смислу речи. Тада сам већ имао позамашни завршени рукопис књижевних осврта (Метафизика у белом оделу, који нико у Србији, у то време, не би штампао у целини). Па зашто нисам размишљао да напустим Србију? Свуда на свету, и по Европи, мени би било боље.
Зар сам био толико глуп да верујем да ће се ствари некако, чудом, само од себе, променити за годину-две?
Шта се променило? После сваких избора долазили су гори, па још гори. У суштини, бујао је духовни затвор, као коров....
Србија је изгубила скоро три деценије, помишљам, шетајући се поподне по сунчаном времену крај једног од шведских језера. Србију гутају шуме и парлог...
(средином новембра 2017, јужна Шведска...)
ЛеЗ 0012848
Винаверов бунар, тј. Бездана књижевност
Чега год се дотакао, као писац, Винавер је свему давао особен печат - његове су досетке - лековите
ОГЛАСИ
Извињење
Најавили смо средином јесени да ће нови двоброј књижевног часописа "ЗАВЕТИНЕ+", 10 - 11/2015. изаћи најкасније до 27. октобра ове године. Нажалост, из разлога који можемо описати као "вишу силу", излажење овог двоброја је померено за крај јанура 2016. године, када ће, верујемо, часопис изаћи као троброј. Извињавамо се претплатницима због кашњења, а оним најстрпљивијим који су нам писали у ишчекивању новог двоброја, поручујемо да се стрпе.
У Београду, 10. децембра 2015. М. Лукић, ур.
ЛеЗ 0006914
Слични разлози?
ОКТОБАР
Глава Прва
I
ЧИТАОЦУ
Услед лошег здравља, које ме је посебно онемогућавало да на време издајем свој Дневник, ја сам одлучио да за годину или две прекинем издавање ове публикације. Ово чиним са великим жаљењем, јер, када сам прошле године почињао да објављујем Дневник, нисам ни слутио да ћу наићи на толико разумевања од стране читалаца. Такво разумевање ме је пратило све време до последњег дана. Због тога се иксрено захваљујем. Посебно се захваљујем оним који су ми се обраћали писмима: из тих писама ја сам сазнао много невоља. Уопште, објављивање Дневника у току ових година је и мене много чему научило, помогло ми је да чвршће поверујем. На жалост, ја сам принуђен да обуставим издавање. Објављивање ће бити завршено са децембарским бројем. Надам се да ни ја ни читаоци нећемо једни друге заборавити макар за неко време
Фјодор Михаилович Достојевски: ДНЕВНИК ПИСЦА 1877 – 1881 – Београд, Партизанска књига 1982, стр. 309.
* *
Часопис ЗАВЕТИНЕ+ касни безмало годину дана?
Извинио сам се читаоцима, али - да ли је то довољно? Болест ближњих и смрт у породици су ме онемогућили да на време издајем и часопис, и онако како сам обећао. Остао сам дужан један двоброј од прошле године. Надам се да ћу то одужити до средине јесени ове године. Сасвим је извесно да ћу, после тога, обуставити издавање часописа ЗАВЕТИНЕ+, јер сам на то принућен... Жалим што је то тако, али ... ето горњег цитата, то се дешавало и много бољима од мене у прошлости...
Уочи Св. Илије, 2. августа 2016.
ЛеЗ 0007353
(Најава) Нови двоброј књижевног часописа "ЗАВЕТИНЕ+" 10 - 11/ 2015. , доноси, поред осталог, и наставак романа "Шифра ЈЕГУЉА"
ЦРНОЈЕВИЋИ, ГУРМАНИ, ЊАГОЈЕВИЋИ, СЕНКОВИЋИ
ДЕДА МОЈ Мишљен Мишљеновић, Бог да му душу прости, узе Ђурђију, од које наследисмо црну косу и маст, због чега нас прозваше ЦРНОЈЕВИЋИ. Наше крсно име је Свети Лазар, слава коју је деда донео са Косова. Мој отац Мишљен Први узе ћерку Јове БАШИЋА, ова се фамилија затре. Мене оженише Утехом, ћерком Соколовића, који изумреше и чије имање наследи моја жена. То имање лежи источно од Зукве, па све до Старог Гробља. Живео сам као и остали Босиљковчани. Гајио сам свиње и кокрце, зумбуле и пшеницу, босиљак и винову лозу. Крштавао сам и сарањивао по нашем православном обичају. Жена ми роди првог сина, кога назвасмо Павле Други, дај Боже да не дочека злу судбину као Павле Први, а затим и ћерку Стамену. Научио сам многе ствари од деда Мишљена, читање и писање, али и народно предсказивање времена по сунцу, по месецу, по звездама, по облацима, по магли, по киши, по дуги, по грмљавини, по воздуху, по роси, по ветру, и по човеку. По животињама ружно време познаје се: Када голубови рано одлећу и касно долећу и када много гучу. Када овце ујутру много блеје. Кад се коњи ваљају. Када слепи мишеви вечером много тамо и овамо облећу. Када чавке и вране над високим кућама и камењу у множини наоколо лете, и после покрај воде седну, тамо овамо по песку полећу, врло вичу и у воду се гњурају. Кад пауни ноћу често јасно вичу.
Лепо време пак познаје се по овим појавама: Када кокошке раније лежу. Када муве и комарци вечером тамо овамо лете и роје се, то обично бива суво време. Кад славуј свагда весело пева. Када су овце увече несташне и веселе.
Двапут годишње, пред нашу славу Свети Лазар и око Видовдана, док је деда могао да ода, ишли смо пешке у манастир Раваницу. А око Петровдана и Светог Илије у Ждрело. Са нама је некад ишао и неко од Гурмана…
ГУРМАНИ (Славе Светог Петра). Доселише се из Брестовца, код Зајечара, два брата; један се вратио натраг у Брестовац и од њега је Кочина фамилија, а други је остао овде и од њега су овдашњи Гурмани. Народни устанак, назван "Кочина крајина", по капетану Кочи Анђелковићу који је помагао аустријским трупама у борбама са Турцима, водио се из Раванице, одакле се управљало устаничким окршајима у Ресави. Важну улогу у том устанку имали су српски свештеници и монаси. Турци су, сазнавши за то, 9. априла 1788. године напали Раваницу, устанички штаб, заузели манастир и запалили га. Тако је Раваница крајем века сасвим опустела. Али је манастир опет обновљен и опет је страдао.
Да ли је и један манастир у Србији више уништаван за толике векове?
Турци су набили на колац капетана Кочу и 60 другова. А и у Белиграду, на Врачару, од Ташмајдана до Стамбол - капије, с обе стране пута, било је на десетине на коље набијених људи. Међу њима је било попова и калуђера, и ноге су им пси одоздо изјели, докле су могли дофатити.
Сулејман паша је са уживањем посматрао те језиве призоре када је на хату по вароши и око ње јахао. Људи набијени на колац - била је тако обична ствар широм земље.
Босиљковачку парохију, осим већ поменутих Гурмана, чине ове фамилије: Кузмићи, Ракићи, Јелићи, Обретковићи (славе Светог Ћирика, староселци).
СИМИЋИ (славе Аћима и Ану, староселци). Они су пострадали, оне године када је ухваћен капетан Коча, јер је неко од њихових учествовао у буни. Они су имали салаш Преко Пека, крај малог језера и три храста вишестолетна - чувара језера. Похватали су на салашу скоро све Симиће, од најстаријег домаћина и господара преко његових синова и снаха,унука, чак и сисанчад у буковим колевкама.Извршење казне над Симићима изведено је испод храстова крај језера. Турци су скупили што су могли више раје из суседних села и нас Босиљковчане. Симићима су натицали зобнице са пепелом, па су одоздо ударали руком, да пепео иде у нос и у уста. Мушке су разапете потрбушице вешали за ноге и руке а по леђима им метали камење да одају још кога учесника Кочине буне. Најстаријег Симића су вешали за ноге о гране једног храста, а испод њега сено потпаљивали да се гуши од дима. После су довели из Горње Крушевице неког циганина, крвника. Он је узео један колац дебљине људске руке и два и по метра дуг, при врху зашиљен, добро углађен и намазан лојем. Пре него што је почело набијање најстаријег Симића, нагарављена лица, њему су свезали ноге и руке, положили су га на траву. Симић је певао на глас и његов глас се разлегао врбацима:
Нема вере боље од ришћанске! Срб је Христов, радује се смрти...
Али два крвникова помагача клекли су на Симића и притискивали га на трави, запушивши му шакама уста. Крвник је дрвеним маљем разбио Симићеву стражњицу, и угурао коц. Затим је с обе руке држао рамена Симића и подешавао телом тако да колац прође између дроба и леђа, а да не оштети дроб него да изађе између главе и рамена. Симић је јаукао и псовао душмане кроз зубе, и ми смо морали да слушамо најјезивије и најстрашније лелеке. Колац су усправили и укопали; набијени Симић је био леђима окренут малом језеру и храстовима. Он је псовао и псовао с коца: Јебем вам пасју веру! Јебем вам...
Морао је да гледа, јер душа није излазила, како му синове, једног по једног, скидају до појаса и како им набадају ченгеле кроз ребра, а онда вешају о најдебље гране најстаријег храста, где су висили и кад је он издахнуо, све док им се лешине не почеше растварати. Знали смо шта се дешава крај малог језера Преко Пека по јатима гаврана и орлова, који су развлачили остатке обешених Симића. А жене, момке и децу, отерали су као робље према Видину. Један момак од Симића успео је да побегне и да се врати после неколико месеца Преко Пека. Иако су за време спавања, ради сигурности, спавали на леђима, заробљени су морали да трпе одвратну страст пратиоца. Чак и дечаке од осам – девет година Турци су силовали. Девојчице од седам година, крвариле су под грубим и суровим пустахијама... Продали су их на тргу једне паланке као стадо оваца или коза једном Јеврејину, трговцу робљем... Крајем лета била је незапамћена олуја, она је поломила један од три храста крај малог језера, тако да је крошња пала у воду. Следећих лета чобани су виђали змије, много змија, како излазе из воде и пужу уз гране поломљеног храста, и сунчају се на њима... Крадом од Турака одлазили смо крај малог језера Преко Пека на Спасовдан и крај храстова Записа призивали Господа: Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.
Говорио сам: Господе, који си у трећи час Апостолима својим ниспослао Пресветог Духа свог, Њега, Благи, не одузми од нас, но обнови нас, који Ти се молимо.
А крошње брестова су, као ђакон себи у браду, чатиле малом језеру и литији: Срце чисто саздај у мени, Боже, и Дух прав обнови у мени...
....
ЊАГОЈЕВИЋИ (славе Светог Ћирика). Прича се како су три сестре једне вечери гледале судбину на усијаном сачу, са кога се увек чуо глас њаг. Наишао је преко Дунава путник намерник и остао код сестара да преноћи. Усрдно су га дочекале и угостиле. Био је висок, снажан и леп, и сестрама се учинило да је намерник прерушени анђео, светац или други божји угодник. Кад је легао, дошла је њему најмлађа. Рекао јој је да се зове Њагоје, и даде му се по старинском обичају
гостинске обљубе, и роди лепо и развијено дете, које израсте и поста снажан и стасит човек. Тако посташе Њагојевићи.
СЕНКОВИЋИ (славе Светог Аранђела). Добеглице са истока. У њиховом старом крају неки спахија, насртао је на образ и чинио зулум. То је Сенковићима додијало и решише да га убију. Била је удешена једна свадба. Увече, кад је невеста требало да иде у кућу младожење, спахија је послао слугу да је доведу у његову ложницу.
Млади БАЂА СЕНКОВИЋ преобуче се у невестинске аљине, нарумени образе и оде код спахије. Убије га у његовој кући, и исте ноћи Сенковићи у страху од одмазде побегну у планине. Прво су се населили у Нересници, која их је подсећала на њихов стари крај. А после пређу у Босиљковац, јер је овде било доста плодне земље за обрађивање. Бађа Сенковић подиже дрвени заветни крст испод Крстоношног храста.
Крст је био покривен вењаком да га чува од влаге. Тад су харач плаћали сви мушкарци од седам до осамдесет година. Давасмо спахијске задужбине: десетак, свадбарину, казаницу, жировницу, попаше, котарно, медарину. Оку меда на трмку, два гроша за удају ћери или женидбу сина...
(.......) Кад нам отераше старог спахију, дође нови, подобан сотони, и поче да насрће на наше жене и кћери. Тај Ахмет спахија имао је велику авлију крај Зукве, лепу кућу окружену јаблановима, и арове. Некако у то време доселише се НОВИЋИ - славе Аћима и Ану - два брата, два изрода. Потказивали су Босиљковчане. Ахмет је затварао и мучио сељаке. Једини кладенац у Босиљковцу био је крај авлије Ахмет спахије. Ту су наше жене и кћери предвече завићале воду, а Ахмет их је меркао са свога доксата. Неке је примамљивао поклонима, а друге су на силу доводили његови момци - НОВИЋИ. Радио је са њима шта је хтео, а кад истера жељу са њима, уступао их је Новићима. Он је Босиљковац сматрао својим власништвом. Људе и дрвеће, стоку и изворе, псе и слуге, мед и ракију. Некој младој удовици Марти, којој приликом купљења сена, шарка уједе мужа, оте женско дете од осам година. Марта оде да га моли да јој врати дете, а Ахмет спахија који је девојчицу окитио у лепе хаљине и накитио дукатима испод врата, измаршира је. Нахушка на њу свог огромног пса, који је увек крај његових ногу лежао. Али Марта не хтеде да оде, иако је била изуједана од пса. Ахмет спахија нареди Новићима да Марту вежу и уведу у његову кућу. И тамо ју је држао неко време. Ноћу се напијао, блудничио са девочицом пред мајком Мартом. А кад би га то заморило, тукао је камџијом Марту до крви, али му и то није било доста. Него је свог угојеног крупног пса припуштао, као на кучку, на удовицу Марту, а сам заскакао девојчицу. (.....)
одломци из наставка романа "Шифра ЈЕГУЉА", који Заветине доносе у следећем двоброју. Потрудите се да обезбедите на време овај штампани двоброј часописа, који излази из штампе 27. октобра 2015.
ЛеЗ 0006913
Разговор са Бела Тукадрузом
(...)
М. Т. Ушли смо у нову електронску галаксију где се оптика простире унедоглед. Као уредник и издавач електронског СазвежђаЗАЂЕТИНЕ јамачно имате визију о томе? Каква је будућност те галаксије (Гутенбергове)? Да ли ћемо се „селити" у друге галаксије и друге начине остављања сведочанстава? Од глинених плочица... светлосних... до??? Шта Ви о томе мислите, као стваралац и покретач и Управник Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ?
Бела Тукадруз: Изгледа да имам и визију и мисију. Мисију „књижевног легионара". Заветине нисам случајно покренуо. У једном тренутку осетио сам да треба да се појави после толико векова, у римској провинцији Горњој Мезији, нешто друго, друкчије. То нешто друго. друкчије, најприближније је улози „књижевног легионара". Нисам, наравно. једини књижевни легионар; верујем да их има још, барем двадесетак; но, чак и да их је неколицина, могли би, реално гледајући на прилике наше савремене књижевности, понешто и да промене, пре свега- д е л о м , затим и као критичари. (...) Што се тиче Гутембергове или Електронске галаксије. њихових судбина - зар вам се не чини да су комплементарне? Ту недавно сам препоручио једну вест („Пројекат је заправо плод мојих дугогодишњих размишљања како да се отворе могућности за успешнију промоцију наше књижевности у франкофонском свету. Схватио сам да се уласком у еру електронске цивилизације - интернета. електронске књиге и ајфона - указују и нове могућности за промоцију тзв. малих књижевности, међу које спада и српска. Зато сам. пре неколико година, осмислио пројекат бегМса.Јт у форми својеврсне електронске књижевне енциклопедије, што је, као иновативан приступ истраживачком раду, одмах наишло на подршку одговорних са универзитета - истиче Сребро."), која је део наше стварности, стварности српске књижевности и културе.
Ето, и ми имамо српске електронске енциклопедисте, википедисте, видећемо колики им је домет. У принципу - према свецу и тропар. Ми смо жестоко окаснили - свуда! Ја сам Сазвежђе ЗАВЕТИНА покренуо из сасвим других побуда - јер ме је милошевићевска Србија као издавача прибила уза зид, сатерала у гето, а у томе су после припомогле и наше ..вајне" „демократе"...
М. Т. Шта пишете сада? Какви су планови за будућност, ако се уопште у оваквој Србији може зборити о будућности, поготову културној.
Бела Тукадруз: Не само сада, ја сам одувек нешто писао. Што се тиче планова, то је помало у Божјим рукама, како каже наш прост и верујући народ. Спремио сам неких шест књига есеја за штампање, међутим, не видим издавачау Србији, који би то штампао, имајући у виду теме и садржај тих књига. Да ли ће се неко и када одважити да објави моја дела, макар она из 2005-2006, у 22 тома? Шта би то требало да се догоди? Да ми брат или шурак постану министри! Тек се у том случају не би догодило!...
(Одломак из разговора Мирослава Тодоровића са Белом Тукадрузом : УНУС МУНДУС, бр. 47/ 2014 . – ПОРТРЕТ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА, стр. 253 – 260; 257)
ЛеЗ 0006913
Стара дивља трешња
Позориште Преступна година
Позориште „Трешња“ налази се под ведрим небом, на Салашу СЕВЕРАЦА. Налази се на једном шубарастом брежуљку у Североисточној Србији, и има 366 седишта, колико и дана преступна година. То позориште је кружног облика. Центар тог круга је подијум позоришта: направљен као вењак испод једне старе трешње, покривен кровом од ћерамиде. Уствари, тај центар је налик на зарубљени врх једног мравињака, којих ту има у близини неколико. То позориште ради сваке четврте године током пролећа и лета - од Спасовдана до Преображења.
Скривено име позоришта је Преступна година. Оно се налази на ливади, место сам препознао у сновима, неколико дана касније након што сам са алхемичарима, ракљарима тамо и био, у потрази за правом локацијом, не само позоришта већ и много чега другог...
(Забелешка из Дневника Б. Т., фебруар 2016.)
ЛеЗ 0006050
ДНЕВНИК РУШЕВИНА И НЕУСПЕХА / Белатукадруз
Огледала српска су замућена, замагљена. И то није од јуче, или прекјуче. И неко наставља да их искривљује, још више замућује.
….Душа је пуна којечега, као канта за смеће. Моји тзв. пријатељи ускачу у последње возове, а ја не журим : знам да ћу стићи пре њих, тамо где су се упутили. Иако немам аутомобил, ту корисну машину ( продао сам га годину дана после Августинине сахране, да бих платио трошкове адаптације стана). Неко ми рече да купци некретнина у провинцијама спавају дубоким сном, иако се ја нисам бавио трговином некретнинама.
Свака заблуда има свој рок; погрешни закљуци су мучна ствар. Некада се чини да нису узалудне наде, иако се нико други не оглашава аргументима који бн то потврдили осим врана. И сиктавог гласа погрешне жене. Ко је жена, која воли да поробљава, телом или новцем, ако не деспот? Свака она ситница, преко које сам прешао олако у своје време, све оно чему сам прогледао кроз прсте, излази иза грма, из папрати, као кошмари, као диносауруси…
Затурене ствари, заборављене, сачувале су енергију, за коју мишљах да је ишчезла; прелила се у други облик…
Открио сам Левак, који усисава много тога.
Нигде тако нису густо посејане ниске страсти и лажи, као у друштвима огрезлим у малограђанштини и тихом нестајању; изговори су лепо упаковани, као чоколада или ратлук…. Стр. 1024–1025 — одломак из библиофилског примерака романа МИСТЕРИЈА САХАРИН / Филип Сенковић
Петак, 3.фебруар 2017. 08: 25. Лаб. Брдо. Горњи одломак је преузет из романа који сам написао и штампао пре скоро две деценије (као библиофилско издање). Ни за ту моју књиге није могао да се нађе издавач у Србији. А тек — изван Србије, где се понајвише дају паре појединих министарстава, или само једног, за један ужи круг књижевних трабаната и котеријаша (страначко-политичких). Не треба да спомињем имена тих писаца, препознаћете о којима је реч — то су они углавном које је избацила тзв. “петооктобарска” демократска промена-шарена лажа. Новопартијски миљеници…
(....)
Узалудно је овде ишчекивати ишта, да се може догодити, што може пружити прилику сваком оном ствараоцу који мисли својом главом и друкчије од наметнутог модела. Постоји баук тзв. академске књижевне критике у Србији, или оне која има употребну вредност: имала је дуго-предуго, више од пола века. И има могућност деловања знатно ширег опсега, него што се претпоставља.
Први пут се пробудио око 6. (пре неки дан). Сетио се сна: Велико пусто камено здање у неком кланцу, неког полупустог предела. Министарство рударства? Напуштено… Прошао кроз пролаз испод тог здања, гледао у висину. Али у том каменом здању, ни људи, ни птица. — У даљини нека величанствена камена литица,нека врста слеђеног каменог водопада. Монументалних размера.
Као да је све то негде у Мишљеновцу (мом родном месту,у неком кланцу) . Зашто баш ту? Помишљам будећи се. Зато што село има три рудника. Два рудника угља и један графита. Напуштени.
Идем уз Зукву. Нека ме жена нешто пита, да ли Бакетова? У потоку крупне рибе, пастрмке. Можда сам у једном тренутку горе у потесу Нарце. Можда ми се привидео покојни отац? Разговарамо о нечем, али не могу да се сетим….
Када сам поново заспао, сањао сам — неред у нашој новој кући у Мишљеновцу, у соби у којој обично спавам.
Разваљен под у библиотеци (то јест у соби у којој сам рођен). Отворен прозор –мали прозор –у соби близу сводова шупе…Ко ли је то отворио?
….
Не читам више ни дневне новине, ни хороскопе. Не заносим се.Тамо је завладала … нека клима попут ових суморних зимских фебруарских дана. Пробудим се, и погледам кроз прозор.
Видети више
КЊИЖЕВНИ ДОДАТАК РАСКОВНИКА (СРПСКИХ НОВИНА)
....... Само је његова једина "пријатељска рука", вођена тако савременим, нама блиским, ироничним односом према високопарној поезији, умела да "кодаком" сними не сам предео, већ његов одраз у бујној машти пријатеља Л е Р у ж а. Међутим, изгледа да је у прози имао следбенике: у Борхесу, поред осталих.
"То је необично. Твоја рука се управо мења.
Сијасет линија се брише. Али још увек видим
твој затвор, ту, те решетке..."
Блез Сандрар: Циганске рапсодије, "Мајка"
Сандрар ће објаснити Манолу о каквом затвору је реч: "То је духовни затвор. Уосталом, сви песници које су у једном датом тренутку њиховог живота дотакли зраци извесне звезде, звезде Дирерове Меланхолије, с његове чувене гравуре, западају у контемплацију; она може постати бескрајно и смртоносно очајање које води у самоубиство или лудило, као што је то био случај са Жераром де Нервалом,или у необичне болести пред којима лекари остају збуњени,као што контемплација може довести и до највеће радости, а то се, сматрам, мени догодило".
Видети више: САЗВЕЖЂЕ САНДРАР (предговор књ. Блез Сандрар: ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА У СРЦЕ СВЕТА, Београд, 1990., стр. XXVIII)
______
Вреди погледати и књижевни додатак Српских новина, од 18. 02. 2017.
ЛеЗ 0010209
ИЗВОД: НЕКОЛИКО ВЕОМА МУЧНИХ УТИСАКА СРЕДИНОМ ПОСЛЕДЊЕГ МЕСЕЦА У ГОДИНИ 2016.
Не знам који је мучнији од тих утисака којих никако да се ослободим. Да ли невероватна прича, објављена у новинама ( СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ.Маршал присвојио штафету краља Петра / Иван МИЛАДИНОВИЋ |Вечерње новости, 11. децембар 2016. 12:35 |)? Или је то горка констатација познатог писца писца Душана Ковачевића: „Бићемо мањина у Србији“?²
А може бити то и тзв. „ексклузивна, само његова“ „истина“ , Александра Ђукановића, после тродеценијског ћутања, први пут обелодањена како је контроверзни документ 1986. године објављен на страницама "Вечерњих новости"?ᶟ
Да ли је то скоро невероватан случај Професора Маринковића у његова"два квадрата" окруженог непрегледним благом књига и најнужнијим намештајем?⁴
Или, рецимо, крај романа, једног савременог српског писца о пропадању стишког села, које може бити парадигма и за многа друга по Србији, Милисава Миленковића: „— Веће би коло било кад би устали момци из гробова! / Није био сигуран да ли је чуо нечији глас или је то помислио. Само је знао да је више мртвих, него данас живих момака, не само своје генерације, поименце и по лику знао. —У целој Србији је исто!....“⁵
Титоизам је читавим генерацијама систематски испирао мозак, титоисти су то радили са убеђењем да чине праву и најбољу ствар. То је оставило неописиве последице на многе људе, тај сплет систематских, лажирања, мистификација, улепшавања и дотеривања историје. То се понекад види и из коментара уз понеке чланке штампане у најтиражнијим издањима. Има таквих коментара који нису на нивоу ни пећинских људи. И ту се понајвише и најдрастичне види «напредак» тзв. југословенске револуције, који је оставио погубне последице. То потврђује и та, коначно, обелодањена прича о томе како је маршал присвојио штафету краља Петра и уз чију помоћ.
За човека који последњих година путује Србијом уздуж и попреко, и не заобилази и најзабаченија села Србије, како би «Заветине» донеле понешто од слика пропадања српских села, како би упозориле, указале, колико је алармантно стање,коме ни једна влада у последњих четврт века никад није искрено пришла и удубила се у тај највећи егзистенцијални и национални проблем државе Србије, разложно упозорење једног писца, не привредника, не народног посланика, не министра пољопривреде, Душана Ковачевића, није само последња опомена, већ је својеврстан крик, оног који осећа тај горући проблем српског села, као со у рани. Како то да држава Србија има министре за разноразне области, а нема макар министра без портфеља за највећу фабрику под небом на Балкану, српско село?
= извод: видети више
Србија и Европа, паралеле, коментари, парадокси
Старац који је пуцао на провалнике ипак под истрагом! - ЗБОГ пуцања на двојицу разбојника који су му проваљивали у кућу и рањавања једног, Основно тужилаштво у Великој Плани повело је поступак против Мирослава Тирнанића (89) из Крњева. - Осумњичени је саслушан пред овим тужилаштвом, након чега је против њега донета наредба о спровођењу истраге због кривичног дела изазивање опште опасности - саопштила је "Новостима" портпаролка Тужилаштва Невена Арсић. Провалници Д. Т. и С. Т. су такође саслушани и биће процесуирани, наводи портпаролка. Д. Т. је осумњичен за тешку крађу у саизвршилаштву, а С. Т. за тешку крађу и недозвољено држање, ношење и промет оружја (Вечерње новости)
избор из коментара уз овај чланак:
evropske vrednosti (namerno mala slova)
U ovoj Srbiji, sve je izvrnuto naglavacke. Da je sreće deka bi bio heroj!Pravda za deku, Miroslava!!!
Страшно шта ова држава ради. Штити лопове наркомане. А поштени грађани испаштају.
Dno dna ove zemlje!
Ovde ili ne valja zakon ili drzava. Trece nema.
Hitno pokrenuti inicijativu o promenama krivicnog zakona. Pravo na samoodbranu mora se ozakonit.
Koji nam je to Zakon ? Pa zar je lopovima trebao još kafu da skuva ?
__________________ Коментари све кажу...
ЛеЗ 0006102
дух, паре и равнотежа?
ЛеЗ 0007093 Коментар уз чланак „Скадарлијски бардови којих више нема» - Скадарлија је данас скупа за оне који су је створили и уцинили ванвременом, легендарним местом доброг духа. Тако то иде с духом, стилом и новцем-најпре иде дух, стил, па тек онда долазе паре. Паре, понекад, кад већ дођу, задрже претходни двојац, а понекад и не. Све зависи од много чега. Али ваљало би када би се они у Скадарлији досетили како су постали угледно место, па да направе неку варијанту и за оне од духа и стила а без новца. Равнотеже и будућности ради...
Упућено на погрешну адресу, нехотичном грешком
..
..
Сасвим случајно, видео сам Ваше гостовање на тзв. државној телевизуији и чуо сам Ваш апел да желите да поклоните Вашу огромну библиотеку некоме - ко је за то заинтересован. Пошто сам по струци писац, издавач, библиотекар, и шта све још не, начулио сам, што се каже уши, и одслушао пажљиво део Ваших излагања, допала ми се Ваша посвећеност области којом се бавите, и коју познајете и у практичном и у теоријском смислу. Такви људи као Ви имају не само знање већ и неку врсту смисла за визионарство, које је нужни предуслов за обнову - свега, али на првом месту једног посрнулог друштва, економије... итд. Ја сам професор књижевности у пензији, покушавам као веб издавач да проналазим и повезујем људе који ми се чине да имају ту ренесансну црту, коју је имао на пр. и Михаило Петровић Алас, наш велики математичар, који данас нема музеј у Београду, или спомен кућу, јер су му 45. узели и станове, један од два прекопута бомбардоване Народне библиотеке на Обилићевом венцу, као и виноград са вилом тамо према Ужичкој....Иако није био народни непоријатељ, напротив! Покушао сам и нисам успео у томе да оснујем Ново Друштво Суз, Петровић је иако универзитетски проф, академик, водио такву једну музичку дружину Суз, која је у друштвеном животу Београда оставила леп траг... али... пошто није имао директних потомака, чим је преминуо, на његову имовину је насрнуо рат, катастрофа и друго... Далеко било.
Желим иако Вас лично не познајем да Вам честитам на озбиљности и посвећености ониме чиме се бавите, признајући, на своју срамоту, да случајно нисам доручковао у том тренутку док сте гостовали на ТВ ја појма не бих, као вероватно и многи други, имао да постојите, стамено као стожер не само у Вашој најужој професији, него и шире - то се не може сакрити. А реагујем овим писмом и искреношћу, зато што ја сад знам зашто нисам успео у оживљавању Новог Дртуштва Суз - то није само зато што сам скромних материјалних и имовних могућносати, већ зато што сам био дигао критеријум за пријем у то хипотетичко друштво, на - за друге, не за мене - један неизбежно виши ниво : Да би неко био члан тог Друштва није било довољно да је најбољи у својој струци, већ и да има и неких других умних дарова.
Свако добро, здравље на првом месту,
Са поштовањем,
Мирослав Лукић, ур.
PS. - Ово сам писмо у брзини послао електронском поштом на погрешно место, не оном коме је заиста упућено, већ - уреднику и власнику једног сајта, где је публикован афирмативан чланак о Г. Лончару. Повод је назначен у писму.
ЛеЗ 0005381
Лавиринт Сазвежђа ЗАВЕТИНА: улаз-излаз
Нема коментара:
Постави коментар