Претражи овај блог

Канцеларија СУРБИТА (архив)

 
..
..



Винаверов бунар, тј. Бездана књижевност

  Чега год се дотакао, као писац, Винавер је свему давао особен печат - његове су досетке - лековите

ОГЛАСИ

"Време". Како сам постао човек. (Аутобиографија Гориле: Први кораци; Моја прва секира; Метафизика преснога меса; Бергсон и моји доживљаји; Реп ми смета; Цвеће Прашуме). Ово је дограбио пре свију наш сарадник, специални дописник са Суматре (писано експресионистички). Колико је то тешко било, видеће читаоци кад уоче факт да се, после Лирике Итаке, Суматра, као негда Тебаида, силно населила у очекивању чуда. Зашто сам се вратио са оног света. (Изјава једног бившег покојника: Досада. Једна партија домина са Богом. Зашто је на небу бљутава кафа. Бегство). Београд се калдрмише и добија воду!! Зашто сам постао сарадник "Времена" (од Владмира Илича-Уљанова-Лењина). Политика. Најобавештенији лист за страну информацију и археологију. Дописници: из Енглеске, Француске, Америке и других земаља. Особито истичемо факат да се дописи добијају без икаквих поштанских чекања, право из фабрике, у Мин. Иностр. Дела – те се не губи излишно време на пут железницом и у поштанским коферима. Особита је пажња обраћена на нашу старину. О Београду пише Стари Београђанин, о Старој Србији Стари Србин, о позоришту Онај Стари, а о текућим догађајима Ибис, који је, као што је познато, био најстарија животиња у прастароме Египту. У последње време, а да би побила све рекорде старине, редакција је прибавила прастару мумију Мар–ка Ца–ра и публикује написе ове древности О МУШКОЈ МОДИ. Једини изузетак од правила чини улазак млађих жена. Aли то је само у огласима и из пажње према старијој господи.
    = видети више: Винаверов сокак         ЛеЗ 0006933  







Извињење

Најавили смо средином јесени да ће нови двоброј  књижевног часописа "ЗАВЕТИНЕ+", 10 - 11/2015. изаћи најкасније до 27. октобра  ове године. Нажалост, из разлога који можемо описати као "вишу силу", излажење овог двоброја је померено за крај јанура 2016. године, када ће, верујемо, часопис изаћи као троброј. Извињавамо се претплатницима због кашњења, а оним најстрпљивијим који су нам писали у ишчекивању новог двоброја, поручујемо да се стрпе.
    У Београду, 10. децембра 2015. М. Лукић, ур.
ЛеЗ 0006914 






Слични разлози?

ОКТОБАР
Глава Прва
 I
ЧИТАОЦУ

 Услед лошег здравља, које ме је посебно онемогућавало да на време издајем свој Дневник, ја сам одлучио да за годину или две прекинем издавање ове публикације. Ово чиним са великим жаљењем, јер, када сам прошле године почињао  да објављујем  Дневник, нисам ни слутио да ћу наићи на толико разумевања од стране читалаца. Такво разумевање ме је пратило све време до последњег дана. Због тога се иксрено захваљујем. Посебно се захваљујем оним који су ми се обраћали писмима: из тих писама ја сам сазнао много невоља. Уопште, објављивање Дневника у току ових година је и мене  много чему научило, помогло ми је да чвршће поверујем. На жалост, ја сам принуђен да обуставим издавање. Објављивање ће бити завршено са децембарским бројем. Надам се да ни ја ни читаоци нећемо једни друге заборавити макар за неко време
Фјодор Михаилович Достојевски: ДНЕВНИК ПИСЦА 1877 – 1881 – Београд, Партизанска књига 1982, стр. 309.

* *
Часопис ЗАВЕТИНЕ+ касни безмало годину дана?
Извинио сам се читаоцима, али - да ли је то довољно? Болест ближњих и смрт у породици су ме онемогућили да на време издајем и часопис,  и онако како сам обећао. Остао сам дужан један двоброј од прошле године. Надам се да ћу то одужити до средине јесени ове године. Сасвим је извесно да ћу, после тога,  обуставити издавање часописа ЗАВЕТИНЕ+, јер сам на то принућен... Жалим што је то тако, али ... ето горњег цитата, то се дешавало и много бољима од мене у прошлости...
         Уочи Св. Илије, 2. августа 2016.

ЛеЗ 0007353   





          (Најава)   Нови двоброј књижевног часописа "ЗАВЕТИНЕ+" 10 - 11/ 2015. , доноси,  поред осталог,  и наставак романа "Шифра ЈЕГУЉА" 

ЦРНОЈЕВИЋИ, ГУРМАНИ, ЊАГОЈЕВИЋИ, СЕНКОВИЋИ

ДЕДА МОЈ Мишљен Мишљеновић, Бог да му душу прости, узе Ђурђију, од које наследисмо црну косу и маст, због чега нас прозваше ЦРНОЈЕВИЋИ. Наше крсно име је Свети Лазар, слава коју је деда донео са Косова. Мој отац Мишљен Први узе ћерку Јове БАШИЋА, ова се фамилија затре. Мене оженише Утехом, ћерком Соколовића, који изумреше и чије имање наследи моја жена. То имање лежи источно од Зукве, па све до Старог Гробља. Живео сам као и остали Босиљковчани. Гајио сам свиње и кокрце, зумбуле и пшеницу, босиљак и винову лозу. Крштавао сам и сарањивао по нашем православном обичају. Жена ми роди првог сина, кога назвасмо Павле Други, дај Боже да не дочека злу судбину као Павле Први, а затим и ћерку Стамену. Научио сам многе ствари од деда Мишљена, читање и писање, али и народно предсказивање времена по сунцу, по месецу, по звездама, по облацима, по магли, по киши, по дуги, по грмљавини, по воздуху, по роси, по ветру, и по човеку. По животињама ружно време познаје се: Када голубови рано одлећу и касно долећу и када много гучу. Када овце ујутру много блеје. Кад се коњи ваљају. Када слепи мишеви вечером много тамо и овамо облећу. Када чавке и вране над високим кућама и камењу у множини наоколо лете, и после покрај воде седну, тамо овамо по песку полећу, врло вичу и у воду се гњурају. Кад пауни ноћу често јасно вичу.
Лепо време пак познаје се по овим појавама: Када кокошке раније лежу. Када муве и комарци вечером тамо овамо лете и роје се, то обично бива суво време. Кад славуј свагда весело пева. Када су овце увече несташне и веселе.
Двапут годишње, пред нашу славу Свети Лазар и око Видовдана, док је деда могао да ода, ишли смо пешке у манастир Раваницу. А око Петровдана и Светог Илије у Ждрело. Са нама је некад ишао и неко од Гурмана…
ГУРМАНИ (Славе Светог Петра). Доселише се из Брестовца, код Зајечара, два брата; један се вратио натраг у Брестовац и од њега је Кочина фамилија, а други је остао овде и од њега су овдашњи Гурмани. Народни устанак, назван "Кочина крајина", по капетану Кочи Анђелковићу који је помагао аустријским трупама у борбама са Турцима, водио се из Раванице, одакле се управљало устаничким окршајима у Ресави. Важну улогу у том устанку имали су српски свештеници и монаси. Турци су, сазнавши за то, 9. априла 1788. године напали Раваницу, устанички штаб, заузели манастир и запалили га. Тако је Раваница крајем века сасвим опустела. Али је манастир опет обновљен и опет је страдао.
Да ли је и један манастир у Србији више уништаван за толике векове?
Турци су набили на колац капетана Кочу и 60 другова. А и у Белиграду, на Врачару, од Ташмајдана до Стамбол - капије, с обе стране пута, било је на десетине на коље набијених људи. Међу њима је било попова и калуђера, и ноге су им пси одоздо изјели, докле су могли дофатити.
Сулејман паша је са уживањем посматрао те језиве призоре када је на хату по вароши и око ње јахао. Људи набијени на колац - била је тако обична ствар широм земље.
Босиљковачку парохију, осим већ поменутих Гурмана, чине ове фамилије: Кузмићи, Ракићи, Јелићи, Обретковићи (славе Светог Ћирика, староселци).
СИМИЋИ (славе Аћима и Ану, староселци). Они су пострадали, оне године када је ухваћен капетан Коча, јер је неко од њихових учествовао у буни. Они су имали салаш Преко Пека, крај малог језера и три храста вишестолетна - чувара језера. Похватали су на салашу скоро све Симиће, од најстаријег домаћина и господара преко његових синова и снаха,унука, чак и сисанчад у буковим колевкама.Извршење казне над Симићима изведено је испод храстова крај језера. Турци су скупили што су могли више раје из суседних села и нас Босиљковчане. Симићима су натицали зобнице са пепелом, па су одоздо ударали руком, да пепео иде у нос и у уста. Мушке су разапете потрбушице вешали за ноге и руке а по леђима им метали камење да одају још кога учесника Кочине буне. Најстаријег Симића су вешали за ноге о гране једног храста, а испод њега сено потпаљивали да се гуши од дима. После су довели из Горње Крушевице неког циганина, крвника. Он је узео један колац дебљине људске руке и два и по метра дуг, при врху зашиљен, добро углађен и намазан лојем. Пре него што је почело набијање најстаријег Симића, нагарављена лица, њему су свезали ноге и руке, положили су га на траву. Симић је певао на глас и његов глас се разлегао врбацима:
Нема вере боље од ришћанске! Срб је Христов, радује се смрти...
Али два крвникова помагача клекли су на Симића и притискивали га на трави, запушивши му шакама уста. Крвник је дрвеним маљем разбио Симићеву стражњицу, и угурао коц. Затим је с обе руке држао рамена Симића и подешавао телом тако да колац прође између дроба и леђа, а да не оштети дроб него да изађе између главе и рамена. Симић је јаукао и псовао душмане кроз зубе, и ми смо морали да слушамо најјезивије и најстрашније лелеке. Колац су усправили и укопали; набијени Симић је био леђима окренут малом језеру и храстовима. Он је псовао и псовао с коца: Јебем вам пасју веру! Јебем вам...
Морао је да гледа, јер душа није излазила, како му синове, једног по једног, скидају до појаса и како им набадају ченгеле кроз ребра, а онда вешају о најдебље гране најстаријег храста, где су висили и кад је он издахнуо, све док им се лешине не почеше растварати. Знали смо шта се дешава крај малог језера Преко Пека по јатима гаврана и орлова, који су развлачили остатке обешених Симића. А жене, момке и децу, отерали су као робље према Видину. Један момак од Симића успео је да побегне и да се врати после неколико месеца Преко Пека. Иако су за време спавања, ради сигурности, спавали на леђима, заробљени су морали да трпе одвратну страст пратиоца. Чак и дечаке од осам – девет година Турци су силовали. Девојчице од седам година, крвариле су под грубим и суровим пустахијама... Продали су их на тргу једне паланке као стадо оваца или коза једном Јеврејину, трговцу робљем... Крајем лета била је незапамћена олуја, она је поломила један од три храста крај малог језера, тако да је крошња пала у воду. Следећих лета чобани су виђали змије, много змија, како излазе из воде и пужу уз гране поломљеног храста, и сунчају се на њима... Крадом од Турака одлазили смо крај малог језера Преко Пека на Спасовдан и крај храстова Записа призивали Господа: Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.
Говорио сам: Господе, који си у трећи час Апостолима својим ниспослао Пресветог Духа свог, Њега, Благи, не одузми од нас, но обнови нас, који Ти се молимо.
А крошње брестова су, као ђакон себи у браду, чатиле малом језеру и литији: Срце чисто саздај у мени, Боже, и Дух прав обнови у мени...

....
ЊАГОЈЕВИЋИ (славе Светог Ћирика). Прича се како су три сестре једне вечери гледале судбину на усијаном сачу, са кога се увек чуо глас њаг. Наишао је преко Дунава путник намерник и остао код сестара да преноћи. Усрдно су га дочекале и угостиле. Био је висок, снажан и леп, и сестрама се учинило да је намерник прерушени анђео, светац или други божји угодник. Кад је легао, дошла је њему најмлађа. Рекао јој је да се зове Њагоје, и даде му се по старинском обичају
гостинске обљубе, и роди лепо и развијено дете, које израсте и поста снажан и стасит човек. Тако посташе Њагојевићи.
СЕНКОВИЋИ (славе Светог Аранђела). Добеглице са истока. У њиховом старом крају неки спахија, насртао је на образ и чинио зулум. То је Сенковићима додијало и решише да га убију. Била је удешена једна свадба. Увече, кад је невеста требало да иде у кућу младожење, спахија је послао слугу да је доведу у његову ложницу.
Млади БАЂА СЕНКОВИЋ преобуче се у невестинске аљине, нарумени образе и оде код спахије. Убије га у његовој кући, и исте ноћи Сенковићи у страху од одмазде побегну у планине. Прво су се населили у Нересници, која их је подсећала на њихов стари крај. А после пређу у Босиљковац, јер је овде било доста плодне земље за обрађивање. Бађа Сенковић подиже дрвени заветни крст испод Крстоношног храста.
Крст је био покривен вењаком да га чува од влаге. Тад су харач плаћали сви мушкарци од седам до осамдесет година. Давасмо спахијске задужбине: десетак, свадбарину, казаницу, жировницу, попаше, котарно, медарину. Оку меда на трмку, два гроша за удају ћери или женидбу сина...
(.......) Кад нам отераше старог спахију, дође нови, подобан сотони, и поче да насрће на наше жене и кћери. Тај Ахмет спахија имао је велику авлију крај Зукве, лепу кућу окружену јаблановима, и арове. Некако у то време доселише се НОВИЋИ - славе Аћима и Ану - два брата, два изрода. Потказивали су Босиљковчане. Ахмет је затварао и мучио сељаке. Једини кладенац у Босиљковцу био је крај авлије Ахмет спахије. Ту су наше жене и кћери предвече завићале воду, а Ахмет их је меркао са свога доксата. Неке је примамљивао поклонима, а друге су на силу доводили његови момци - НОВИЋИ. Радио је са њима шта је хтео, а кад истера жељу са њима, уступао их је Новићима. Он је Босиљковац сматрао својим власништвом. Људе и дрвеће, стоку и изворе, псе и слуге, мед и ракију. Некој младој удовици Марти, којој приликом купљења сена, шарка уједе мужа, оте женско дете од осам година. Марта оде да га моли да јој врати дете, а Ахмет спахија који је девојчицу окитио у лепе хаљине и накитио дукатима испод врата, измаршира је. Нахушка на њу свог огромног пса, који је увек крај његових ногу лежао. Али Марта не хтеде да оде, иако је била изуједана од пса. Ахмет спахија нареди Новићима да Марту вежу и уведу у његову кућу. И тамо ју је држао неко време. Ноћу се напијао, блудничио са девочицом пред мајком Мартом. А кад би га то заморило, тукао је камџијом Марту до крви, али му и то није било доста. Него је свог угојеног крупног пса припуштао, као на кучку, на удовицу Марту, а сам заскакао девојчицу. (.....)

      одломци из наставка романа "Шифра ЈЕГУЉА", који Заветине доносе у следећем двоброју. Потрудите се да обезбедите на време овај штампани двоброј часописа, који излази из штампе 27. октобра 2015.
ЛеЗ 0006913  




Разговор са Бела Тукадрузом
(...)

М. Т. Ушли смо у нову електронску галаксију где се оптика простире унедоглед. Као уредник и издавач електронског СазвежђаЗАЂЕТИНЕ јамачно имате визију о томе? Каква је будућност те галаксије (Гутенбергове)? Да ли ћемо се „селити" у друге галаксије и друге начине остављања сведочанстава? Од глинених плочица... светлосних... до??? Шта Ви о томе мислите, као стваралац и покретач и Управник Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ?

Бела Тукадруз: Изгледа да имам и визију и мисију. Мисију „књижевног легионара". Заветине нисам случајно покренуо. У једном тренутку осетио сам да треба да се појави после толико векова, у римској провинцији Горњој Мезији, нешто друго, друкчије. То нешто друго. друкчије, најприближније је улози „књижевног легионара". Нисам, наравно. једини књижевни легионар; верујем да их има још, барем двадесетак; но, чак и да их је неколицина, могли би, реално гледајући на прилике наше савремене књижевности, понешто и да промене, пре свега- д е л о м , затим и као критичари. (...)  Што се тиче Гутембергове или Електронске галаксије. њихових судбина - зар вам се не чини да су комплементарне? Ту недавно сам препоручио једну вест („Пројекат је заправо плод мојих дугогодишњих размишљања како да се отворе могућности за успешнију промоцију наше књижевности у франкофонском свету. Схватио сам да се уласком у еру електронске цивилизације - интернета. електронске књиге и ајфона - указују и нове могућности за промоцију тзв. малих књижевности, међу које спада и српска. Зато сам. пре неколико година, осмислио пројекат бегМса.Јт у форми својеврсне електронске књижевне енциклопедије, што је, као иновативан приступ истраживачком раду, одмах наишло на подршку одговорних са универзитета - истиче Сребро."), која је део наше стварности, стварности српске књижевности и културе.
Ето, и ми имамо српске електронске енциклопедисте, википедисте, видећемо колики им је домет. У принципу - према свецу и тропар. Ми смо жестоко окаснили - свуда! Ја сам Сазвежђе ЗАВЕТИНА покренуо из сасвим других побуда - јер ме је милошевићевска Србија као издавача прибила уза зид, сатерала у гето, а у томе су после припомогле и наше ..вајне" „демократе"...
М. Т. Шта пишете сада? Какви су планови за будућност, ако се уопште у оваквој Србији може зборити о будућности, поготову културној.

Бела Тукадруз: Не само сада, ја сам одувек нешто писао. Што се тиче планова, то је помало у Божјим рукама, како каже наш прост и верујући народ. Спремио сам неких шест књига есеја за штампање, међутим, не видим издавачау Србији, који би то штампао, имајући у виду теме и садржај тих књига. Да ли ће се неко и када одважити да објави моја дела, макар она из 2005-2006, у 22 тома? Шта би то требало да се догоди? Да ми брат или шурак постану министри! Тек се у том случају не би догодило!...

(Одломак из разговора Мирослава Тодоровића са Белом Тукадрузом : УНУС МУНДУС, бр. 47/ 2014 . – ПОРТРЕТ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА, стр. 253 – 260; 257)

ЛеЗ 0006913 


 

Стара дивља трешња

Позориште Преступна година

Позориште „Трешња“ налази се под ведрим небом, на  Салашу СЕВЕРАЦА. Налази се на једном шубарастом брежуљку у Североисточној Србији, и има 366 седишта, колико и дана  преступна година. То позориште је кружног облика. Центар тог круга је подијум позоришта: направљен  као вењак испод једне старе трешње, покривен кровом од ћерамиде. Уствари, тај центар је налик на зарубљени врх једног  мравињака, којих ту има у близини неколико. То позориште ради сваке четврте године током пролећа и лета - од Спасовдана до Преображења.
Скривено име позоришта је Преступна година. Оно се налази на ливади, место сам препознао у сновима, неколико дана касније након што сам са алхемичарима, ракљарима тамо и био, у потрази за правом локацијом, не само позоришта већ и много чега другог...
    (Забелешка из Дневника Б. Т., фебруар 2016.)
ЛеЗ 0006050  

 

ДНЕВНИК РУШЕВИНА И НЕУСПЕХА / Белатукадруз

Огледала српска су замућена, замагљена. И то није од јуче, или прекјуче. И неко наставља да их искривљује, још више замућује.
….Душа је пуна којечега, као канта за смеће. Моји тзв. пријатељи ускачу у последње возове, а ја не журим : знам да ћу стићи пре њих, тамо где су се упутили. Иако немам аутомобил, ту корисну машину ( продао сам га годину дана после Августинине сахране, да бих платио трошкове адаптације стана). Неко ми рече да купци некретнина у провинцијама спавају дубоким сном, иако се ја нисам бавио трговином некретнинама.
Свака заблуда има свој рок; погрешни закљуци су мучна ствар. Некада се чини да нису узалудне наде, иако се нико други не оглашава аргументима који бн то потврдили осим врана. И сиктавог гласа погрешне жене. Ко је жена, која воли да поробљава, телом или новцем, ако не деспот? Свака она ситница, преко које сам прешао олако у своје време, све оно чему сам прогледао кроз прсте, излази иза грма, из папрати, као кошмари, као диносауруси…
Затурене ствари, заборављене, сачувале су енергију, за коју мишљах да је ишчезла; прелила се у други облик…
Открио сам Левак, који усисава много тога.
Нигде тако нису густо посејане ниске страсти и лажи, као у друштвима огрезлим у малограђанштини и тихом нестајању; изговори су лепо упаковани, као чоколада или ратлук…. Стр. 1024–1025 — одломак из библиофилског примерака романа МИСТЕРИЈА САХАРИН / Филип Сенковић
Петак, 3.фебруар 2017. 08: 25. Лаб. Брдо. Горњи одломак је преузет из романа који сам написао и штампао пре скоро две деценије (као библиофилско издање). Ни за ту моју књиге није могао да се нађе издавач у Србији. А тек — изван Србије, где се понајвише дају паре појединих министарстава, или само једног, за један ужи круг књижевних трабаната и котеријаша (страначко-политичких). Не треба да спомињем имена тих писаца, препознаћете о којима је реч — то су они углавном које је избацила тзв. “петооктобарска” демократска промена-шарена лажа. Новопартијски миљеници…
(....)
Узалудно је овде ишчекивати ишта, да се може догодити, што може пружити прилику сваком оном ствараоцу који мисли својом главом и друкчије од наметнутог модела. Постоји баук тзв. академске књижевне критике у Србији, или оне која има употребну вредност: имала је дуго-предуго, више од пола века. И има могућност деловања знатно ширег опсега, него што се претпоставља.
Први пут се пробудио око 6. (пре неки дан). Сетио се сна: Велико пусто камено здање у неком кланцу, неког полупустог предела. Министарство рударства? Напуштено… Прошао кроз пролаз испод тог здања, гледао у висину. Али у том каменом здању, ни људи, ни птица. — У даљини нека величанствена камена литица,нека врста слеђеног каменог водопада. Монументалних размера.
Као да је све то негде у Мишљеновцу (мом родном месту,у неком кланцу) . Зашто баш ту? Помишљам будећи се. Зато што село има три рудника. Два рудника угља и један графита. Напуштени.
Идем уз Зукву. Нека ме жена нешто пита, да ли Бакетова? У потоку крупне рибе, пастрмке. Можда сам у једном тренутку горе у потесу Нарце. Можда ми се привидео покојни отац? Разговарамо о нечем, али не могу да се сетим….
Када сам поново заспао, сањао сам — неред у нашој новој кући у Мишљеновцу, у соби у којој обично спавам.
Разваљен под у библиотеци (то јест у соби у којој сам рођен). Отворен прозор –мали прозор –у соби близу сводова шупе…Ко ли је то отворио?
….
Не читам више ни дневне новине, ни хороскопе. Не заносим се.Тамо је завладала … нека клима попут ових суморних зимских фебруарских дана. Пробудим се, и погледам кроз прозор.
                   Видети више  


КЊИЖЕВНИ ДОДАТАК РАСКОВНИКА (СРПСКИХ НОВИНА)

....... Само је његова једина "пријатељска рука", вођена тако савременим, нама блиским, ироничним односом према високопарној поезији, умела да "кодаком" сними не сам предео, већ његов одраз у бујној машти пријатеља Л е  Р у ж а. Међутим, изгледа да је у прози имао следбенике: у Борхесу, поред осталих.
       "То је необично. Твоја рука се управо мења.
    Сијасет линија се брише. Али још увек видим
    твој затвор, ту, те решетке..."
         Блез Сандрар: Циганске рапсодије, "Мајка"
    Сандрар ће објаснити Манолу о каквом затвору је реч: "То је духовни затвор. Уосталом, сви песници које су у једном датом тренутку њиховог живота  дотакли зраци извесне звезде, звезде Дирерове Меланхолије, с његове чувене гравуре, западају у контемплацију; она може постати бескрајно и смртоносно очајање које води у самоубиство или лудило, као што је то био случај са Жераром де Нервалом,или у необичне болести пред којима лекари остају збуњени,као што контемплација може довести и до највеће радости, а то се, сматрам, мени догодило". 
            Видети више: САЗВЕЖЂЕ САНДРАР (предговор књ. Блез Сандрар: ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА У СРЦЕ СВЕТА, Београд, 1990., стр. XXVIII)
            ______
              Вреди погледати и књижевни додатак Српских новина, од 18. 02. 2017.
    ЛеЗ 0010209 

 

ИЗВОД: НЕКОЛИКО ВЕОМА МУЧНИХ УТИСАКА СРЕДИНОМ ПОСЛЕДЊЕГ МЕСЕЦА У ГОДИНИ 2016.

Не знам који је мучнији од тих утисака којих никако да се ослободим. Да ли невероватна прича, објављена у новинама ( СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ.Маршал присвојио штафету краља Петра / Иван МИЛАДИНОВИЋ |Вечерње новости, 11. децембар 2016. 12:35 |)? Или је то горка констатација познатог писца писца Душана Ковачевића: „Бићемо мањина у Србији“?² 
А може бити то и тзв. „ексклузивна, само његова“ „истина“ , Александра Ђукановића,  после тродеценијског ћутања, први пут обелодањена како је контроверзни документ 1986. године објављен на страницама "Вечерњих новости"?ᶟ
Да ли је то скоро невероватан случај Професора  Маринковића  у његова"два квадрата" окруженог  непрегледним благом књига и најнужнијим намештајем?⁴
Или, рецимо,  крај романа,  једног савременог српског писца о пропадању стишког села, које може бити парадигма и за многа друга по Србији, Милисава Миленковића: — Веће би коло било кад би устали момци из гробова! / Није био сигуран да ли је чуо нечији глас или је то помислио. Само је знао да је више мртвих, него данас живих момака, не само своје генерације, поименце и по лику знао. У целој Србији је исто!....“⁵
Титоизам је читавим генерацијама систематски испирао мозак, титоисти су то радили са убеђењем да чине праву и најбољу ствар. То је оставило неописиве последице на многе људе, тај сплет систематских, лажирања, мистификација, улепшавања и дотеривања историје. То се понекад види и из  коментара уз понеке чланке  штампане у најтиражнијим издањима. Има таквих коментара који нису на нивоу ни пећинских људи. И ту се понајвише и најдрастичне види «напредак» тзв. југословенске револуције, који је оставио погубне последице. То потврђује и та, коначно, обелодањена прича о томе како је маршал присвојио штафету краља Петра и уз чију помоћ.
За човека који последњих година путује Србијом уздуж и попреко, и не заобилази и најзабаченија села Србије, како би «Заветине» донеле понешто од слика пропадања српских села, како би упозориле, указале, колико је алармантно стање,коме ни једна влада у последњих четврт века никад није искрено пришла и удубила се у тај највећи егзистенцијални и национални проблем државе Србије, разложно упозорење једног писца, не привредника, не народног посланика, не министра пољопривреде, Душана Ковачевића, није само последња опомена, већ је својеврстан крик, оног који осећа тај горући проблем српског села, као со у рани. Како то да држава Србија има министре за разноразне области, а нема макар министра без портфеља за  највећу фабрику под небом на Балкану, српско село?
         = извод: видети више

Србија и Европа, паралеле, коментари, парадокси

Старац који је пуцао на провалнике ипак под истрагом!  - ЗБОГ пуцања на двојицу разбојника који су му проваљивали у кућу и рањавања једног, Основно тужилаштво у Великој Плани повело је поступак против Мирослава Тирнанића (89) из Крњева.  - Осумњичени је саслушан пред овим тужилаштвом, након чега је против њега донета наредба о спровођењу истраге због кривичног дела изазивање опште опасности - саопштила је "Новостима" портпаролка Тужилаштва Невена Арсић. Провалници Д. Т. и С. Т. су такође саслушани и биће процесуирани, наводи портпаролка. Д. Т. је осумњичен за тешку крађу у саизвршилаштву, а С. Т. за тешку крађу и недозвољено држање, ношење и промет оружја (Вечерње новости)
    избор из коментара уз овај чланак:
Feud 01. март 2016. 10:30 
evropske vrednosti (namerno mala slova)
Milan024 01. март 2016. 10:28 
U ovoj Srbiji, sve je izvrnuto naglavacke. Da je sreće deka bi bio heroj!Pravda za deku, Miroslava!!!
Рашамон 01. март 2016. 10:09 
Страшно шта ова држава ради. Штити лопове наркомане. А поштени грађани испаштају.
predrag 01. март 2016. 09:59 
Dno dna ove zemlje!
Dumar 01. март 2016. 09:51 
Ovde ili ne valja zakon ili drzava. Trece nema.
Mladen 01. март 2016. 09:51 
Hitno pokrenuti inicijativu o promenama krivicnog zakona. Pravo na samoodbranu mora se ozakonit.
Duško 01. март 2016. 09:38 
Koji nam je to Zakon ? Pa zar je lopovima trebao još kafu da skuva ? 
__________________ Коментари све кажу...
ЛеЗ 0006102  


дух, паре и равнотежа?

ЛеЗ 0007093 Коментар уз чланак „Скадарлијски бардови којих више нема»  - Скадарлија је данас скупа за оне који су је створили и уцинили ванвременом, легендарним местом доброг духа. Тако то иде с духом, стилом и новцем-најпре иде дух, стил, па тек онда долазе паре. Паре, понекад, кад већ дођу, задрже претходни двојац, а понекад и не. Све зависи од много чега. Али ваљало би када би се они у Скадарлији досетили како су постали угледно место, па да направе неку варијанту и за оне од духа и стила а без новца. Равнотеже и будућности ради...  


Упућено на погрешну адресу, нехотичном грешком
..
..
Сасвим случајно, видео сам Ваше гостовање на тзв. државној телевизуији и чуо сам Ваш апел да желите да поклоните Вашу огромну библиотеку некоме - ко је за то заинтересован. Пошто сам по струци писац, издавач, библиотекар, и шта све још не, начулио сам, што се каже уши, и одслушао пажљиво део Ваших излагања, допала ми се Ваша посвећеност области којом се бавите, и коју  познајете и у практичном и у теоријском смислу. Такви људи као Ви имају не само знање већ и неку врсту смисла за визионарство, које је нужни предуслов за обнову - свега, али на првом месту једног посрнулог друштва, економије... итд. Ја сам професор књижевности у пензији, покушавам као веб издавач да проналазим и повезујем људе који ми се чине да имају ту ренесансну црту, коју је имао на пр. и Михаило Петровић Алас, наш велики математичар, који данас нема музеј у Београду, или спомен кућу, јер су му 45. узели и станове, један од два прекопута бомбардоване Народне библиотеке на Обилићевом венцу, као и виноград са вилом тамо према Ужичкој....Иако није био народни непоријатељ, напротив! Покушао сам и нисам успео у томе да оснујем Ново Друштво Суз, Петровић је иако универзитетски проф, академик, водио такву једну музичку дружину Суз, која је у друштвеном животу Београда оставила леп траг... али... пошто није имао директних потомака, чим је преминуо, на његову имовину је насрнуо рат, катастрофа и друго... Далеко било.
Желим иако Вас лично не познајем да Вам честитам на озбиљности и посвећености ониме чиме се бавите, признајући, на своју срамоту, да случајно нисам доручковао у том тренутку док сте гостовали на ТВ ја појма не бих, као вероватно и многи други, имао да постојите, стамено као стожер не само у Вашој најужој професији, него и шире - то се не може сакрити. А реагујем овим писмом и искреношћу, зато што ја сад знам зашто нисам успео у оживљавању Новог Дртуштва Суз - то није само зато што сам скромних материјалних и имовних могућносати, већ зато што сам био дигао критеријум за пријем у то хипотетичко друштво, на - за друге, не за мене - један неизбежно виши ниво : Да би неко био члан тог Друштва није било довољно да је најбољи у својој струци, већ и да има и неких других умних дарова.
Свако добро, здравље на првом месту, 
Са поштовањем,

Мирослав Лукић, ур.
    PS. - Ово  сам писмо у брзини послао електронском поштом на погрешно место, не оном коме је заиста упућено, већ - уреднику и власнику једног сајта, где је публикован афирмативан чланак о Г. Лончару. Повод је назначен у писму.
 ЛеЗ 0005381  
Лавиринт Сазвежђа ЗАВЕТИНА: улаз-излаз

Нема коментара: